Pripremanje kofera, torbi i ruksaka danima unaprijed jasno je dalo naznaku da se uskoro kreće na put. Odabir modnih kreacija, traženje opreme za ronjenje i šoping dodatne garderobe te luftića dao je posebnu čar ovom malom pokretu. Zadnji dani pred put presporo su prolazili i često se moglo čuti pitanje: „A kad ćemo više na more?“ Nakon ovakvih priprema nije potrebno reći kako je izgledalo samo putovanje do Splita. Oni malo stariji bili su živahni i veseli pa tako održali vozača budnim do samoga jutra. Dobra djeca, zar ne? Mališani su prespavali taj daleki put, a prvi pogled na more za mnoge od njih bio je neobično sretno iskustvo. Neki su se pitali kad ćemo se kupati u bazenu jer im se, po njihovoj procjeni, more ipak činilo mrvicu preveliko. No, brzo su se priviknuli na njegovu veličinu pa čak i hladnoću. Višesatno kupanje unatoč buri i suncu skrivenom za oblake ostavilo je traga pa su tako na plaži, kao jedini hrabri kupači, na trenutke više sličili štrumfovima nego djeci. No, to ih nije omelo u nebrojenim skokovima u more, gnjurenju ili brćkanju u plićaku. Bilo je tu svega – neposluha, druženja s neznancima, tužakanja, tuča, svađi, istina i laži. Plesanje do kasnih sati uz Mladena Grdovića, svakodnevni odlasci u zabavni park, igranje na fliperima, skakanje na trampolinu, vratolomije na toboganima, trošenje džeparca na sami luksuz – sladolede najčudnijih naziva i boja, šećerne vune, kokice i ledene sokove. Kad smo kod luksuza, nije izostalo ni samovoljno besplatno korištenje ležaljki, jer oni to žele i mogu. Uspjeli smo zaplijeniti dosad neviđenu količinu dječjeg oružja i lasera koji su zasigurno piljkali svake oči slučajnih prolaznika na ulicama Supetra.

Između ostalog, čuli smo brojne zahtjeve i pitanja od kojih nam se ponekad znalo i zavrtiti u glavi. “Ovo ne volim jesti, kad ćemo na drugo more (misleći na plažu), hoćete mi staviti flaster, koliko mi je još džeparca ostalo, jel i večeras idemo u grad (sedmogodišnjak), hoćete me okupati, izgubio sam ručnik, nemam šta obući, gdje je moj kupaći, jel imate šta slatko, ja bi na trampolin, hoćete mi dati onaj bombon za grlo, jel mogu spavati kod vas u sobi, hoćete mi vratiti laser…

Za kraj bismo još nadodali malu, ali značajnu anegdotu. Danima smo cijeloj grupi objašnjavali da im ne dopuštamo ubacivati novac u automat za izvlačenje plišanaca jer nikad u životu nije viđeno da je netko iz tog čuda izvukao bilo što te smo prilikom jednog takvog objašnjavanja začuli smo uzvike i radost jer je jedan iz grupe upravo osvojio igračaku te time ušao u povijest. Kratko i jasno – 7 dana kaosa, zabave i neopisive sreće.